Zašto nam je toliko teško da prihvatimo različitosti
Predlažem svakome ko želi malo da ispita svet u kome različitosti vladaju da odluta u maštu
Momenat u kome se odreknemo svoje različitosti zarad sopstvene istine je onaj u kome iskreno i bez prosuđivanja možemo da osetimo druge ljude. Ne postoji ispravno i pogrešno, ne postoji način da utičemo na to kako će neko drugi doživeti istu stvar koju gledamo. I u tome je lepota.
Klod Mone je slikao istu scenu dve godine, dva plasta sena na polju, a u zavisnosti od doba dana, svetla, vlažnosti vazduha slika je uvek bila drugačija. Jedan posmatrač, jedan objekat, različita slika. Zamislite da to umnožite sa bezbroj promenljivih: više posmatrača, različitih uslova...
Verovatno bismo mogli da napunimo prostor nekog povećeg muzejskog prostora slikama plastova sena. Iz nekog razloga, ove različitosti ne raduju ljude. Kao da ih onespokojavaju, unesu nemir i stvaraju sumnju u istinitost sopstvene predstave. Ne postoji ispravno i pogrešno.
Lepota istine upravo jeste što ona nije u nama kao posmatračima, već u ta dva plasta sena: nepomerljivi i tihi oni nam ne nameću svoju istinu - ona je jednostavno tu. Princip po kome posmatramo stvarnost oko sebe važi i za ljude koji prolaze, dolaze i zadržavaju se u našim životima.
Kako posmatramo stvarnost... Slučajni susreti, prijateljstva, poslovni i porodični odnosi: sve to podleže istom pravilu. Svaki čovek nosi svoju istinu koja ne može zavisiti od onoga kako ga mi doživljavamo. Za razliku od dva plasta sena, mi sa ljudima ulazimo u interakciju i to je tačka u kojoj se ponajviše rađa naše nespokojstvo vezano za različitosti.
Predlažem svakome ko želi malo da ispita svet u kome različitosti vladaju da odluta u maštu Ursule Le Guin. Sjajna američka spisateljica koju nazivaju jednom od najboljih savremenih autora naučne fantastike stvara svetove u kojima ne caruju nerazumljive haj-tek naprave, vremenska putovanja ili mračna velikobratovska atmosfera.
Njen svet je svet različitosti u kome se prepliću kulture, religije, mentaliteti i modaliteti seksualnosti i ljubavi koji naglašavaju upravo ono kroz šta mi prolazimo kroz svoj hod po zemlji. Izazov prihvatanja nekog drugog je, pre svega, izazov prihvatanja sebe.
Sposobnost da se stavite na raspolaganje i tumačenje drugima onakvi kakvi jeste je trenutak vrhunskog samoprihvatanja u kome ponajpre vi sebe više ne prosuđujete. Šta stoji između tebe i mene? Prostor beskrajnog nerazumevanja, različitosti i potrebe da se bude istovremeno drugačiji i isti.
Kada smo drugačiji ističemo svoju individualnost, to nam je potrebno kako bismo se izdvojili, osetili zaokruženost i posebnost sopstvenog postojanja. Opet, ta izdvojenost nas ugrožava, izoluje, te istovremeno imamo potrebu da se poistovetimo sa onim drugim. Da kažemo: „ Pa da, i ja isto tako!", „ I meni se to događa..."
U svojoj suštini, svi smo mi proizvod različitih napajanja koja tvore unutrašnju dinamiku. Kako je unutra, tako je i spolja. Različiti motivi, potrebe, odluke, misaoni procesi i reakcije, osećanja i očekivanja čine dinamiku koja postoji u našim odnosima. Ono što nam je možda najteže jeste da sopstvenoj dinamici damo drugačiji kvalitet i tako je projektujemo i spolja.
Kada makar i za momenat postanemo ti plastovi sena, tihi u sopstvenoj istini, postaje potpuno nebitno koje je doba dana i ko nas posmatra. Momenat u kome se odreknemo svoje različitosti zarad sopstvene istine je onaj u kome iskreno i bez prosuđvanja možemo da osetimo druge ljude. Tada postaje nebitno da li ih razumemo ili ne, da li shvatamo prirodu njihove dinamike jer smo u stanju da jednostavno prihvatimo njihovu istinu.
Kod Ursule Le Guin videćete savršenu beznačajnost prosuđivanja naših različitosti. Na ovom svetu, na bilo kom svetu. U ovoj stvarnosti, u snovima. Kada se usudimo da se razotkrijemo mi sami, nesaglediva je daljina koju možemo u drugima da prepoznamo.
Ponekada nešto ne mora da nam se dopada, ali u krajnjoj liniji, svaki čovek je malo umetničko delo i nemamo svi isti ukus za iste stvari. Ali dobro je kada stojimo pred nekim platnom da možemo da ga shvatimo, da prepoznamo trud, da shvatimo ideju i da prihvatimo istinu koju nam saopštava. Trenutak u kome zavolimo umetnost ljudi koji nas okružuju je čin stvaranja u kome se međusobno prepoznajemo i priznajemo. Tiho i iskreno, kao dva plasta sena.
Momenat u kome se odreknemo svoje različitosti zarad sopstvene istine je onaj u kome iskreno i bez prosuđivanja možemo da osetimo druge ljude. Ne postoji ispravno i pogrešno, ne postoji način da utičemo na to kako će neko drugi doživeti istu stvar koju gledamo. I u tome je lepota.
Klod Mone je slikao istu scenu dve godine, dva plasta sena na polju, a u zavisnosti od doba dana, svetla, vlažnosti vazduha slika je uvek bila drugačija. Jedan posmatrač, jedan objekat, različita slika. Zamislite da to umnožite sa bezbroj promenljivih: više posmatrača, različitih uslova...
Verovatno bismo mogli da napunimo prostor nekog povećeg muzejskog prostora slikama plastova sena. Iz nekog razloga, ove različitosti ne raduju ljude. Kao da ih onespokojavaju, unesu nemir i stvaraju sumnju u istinitost sopstvene predstave. Ne postoji ispravno i pogrešno.
Lepota istine upravo jeste što ona nije u nama kao posmatračima, već u ta dva plasta sena: nepomerljivi i tihi oni nam ne nameću svoju istinu - ona je jednostavno tu. Princip po kome posmatramo stvarnost oko sebe važi i za ljude koji prolaze, dolaze i zadržavaju se u našim životima.
Kako posmatramo stvarnost... Slučajni susreti, prijateljstva, poslovni i porodični odnosi: sve to podleže istom pravilu. Svaki čovek nosi svoju istinu koja ne može zavisiti od onoga kako ga mi doživljavamo. Za razliku od dva plasta sena, mi sa ljudima ulazimo u interakciju i to je tačka u kojoj se ponajviše rađa naše nespokojstvo vezano za različitosti.
Predlažem svakome ko želi malo da ispita svet u kome različitosti vladaju da odluta u maštu Ursule Le Guin. Sjajna američka spisateljica koju nazivaju jednom od najboljih savremenih autora naučne fantastike stvara svetove u kojima ne caruju nerazumljive haj-tek naprave, vremenska putovanja ili mračna velikobratovska atmosfera.
Njen svet je svet različitosti u kome se prepliću kulture, religije, mentaliteti i modaliteti seksualnosti i ljubavi koji naglašavaju upravo ono kroz šta mi prolazimo kroz svoj hod po zemlji. Izazov prihvatanja nekog drugog je, pre svega, izazov prihvatanja sebe.
Sposobnost da se stavite na raspolaganje i tumačenje drugima onakvi kakvi jeste je trenutak vrhunskog samoprihvatanja u kome ponajpre vi sebe više ne prosuđujete. Šta stoji između tebe i mene? Prostor beskrajnog nerazumevanja, različitosti i potrebe da se bude istovremeno drugačiji i isti.
Kada smo drugačiji ističemo svoju individualnost, to nam je potrebno kako bismo se izdvojili, osetili zaokruženost i posebnost sopstvenog postojanja. Opet, ta izdvojenost nas ugrožava, izoluje, te istovremeno imamo potrebu da se poistovetimo sa onim drugim. Da kažemo: „ Pa da, i ja isto tako!", „ I meni se to događa..."
U svojoj suštini, svi smo mi proizvod različitih napajanja koja tvore unutrašnju dinamiku. Kako je unutra, tako je i spolja. Različiti motivi, potrebe, odluke, misaoni procesi i reakcije, osećanja i očekivanja čine dinamiku koja postoji u našim odnosima. Ono što nam je možda najteže jeste da sopstvenoj dinamici damo drugačiji kvalitet i tako je projektujemo i spolja.
Kada makar i za momenat postanemo ti plastovi sena, tihi u sopstvenoj istini, postaje potpuno nebitno koje je doba dana i ko nas posmatra. Momenat u kome se odreknemo svoje različitosti zarad sopstvene istine je onaj u kome iskreno i bez prosuđvanja možemo da osetimo druge ljude. Tada postaje nebitno da li ih razumemo ili ne, da li shvatamo prirodu njihove dinamike jer smo u stanju da jednostavno prihvatimo njihovu istinu.
Kod Ursule Le Guin videćete savršenu beznačajnost prosuđivanja naših različitosti. Na ovom svetu, na bilo kom svetu. U ovoj stvarnosti, u snovima. Kada se usudimo da se razotkrijemo mi sami, nesaglediva je daljina koju možemo u drugima da prepoznamo.
Ponekada nešto ne mora da nam se dopada, ali u krajnjoj liniji, svaki čovek je malo umetničko delo i nemamo svi isti ukus za iste stvari. Ali dobro je kada stojimo pred nekim platnom da možemo da ga shvatimo, da prepoznamo trud, da shvatimo ideju i da prihvatimo istinu koju nam saopštava. Trenutak u kome zavolimo umetnost ljudi koji nas okružuju je čin stvaranja u kome se međusobno prepoznajemo i priznajemo. Tiho i iskreno, kao dva plasta sena.
KOMENTARI