Predivna Božićna priča Paola Koelja - "Božić nije tek jedan dan u godini, već način razmišljanja"
Fenomenalana priča Paula Koelja o Božiću - "Muzika dolazi iz kuće"
Na Badnje veče, kralj je pozvao predsednika vlade da mu se pridruži u uobičajenoj zajedničkoj šetnji. Uživao je da gleda ukrašene ulice, ali pošto nije hteo da podanici troše previše novca samo da bi se ti ukrasi njemu dopali, obično su se njih dvojica maskirali u trgovce iz neke daleke zemlje.
Šetali su kroz centar grada, divili se svetiljkama, jelkama, svećama koje su gorele na pragovima, tezgama na kojima su se prodavali pokloni, kao i svim onim muškarcima, ženama i deci koji su žurili kući da dočekaju Božić za trpezama krcatim hranom.
Na povratku, prošli su kroz siromašniji kraj, gde je atmosfera bila drugačija. Nije bilo svetiljki, ni sveća, ni zamamnih mirisa hrane koja samo čeka da bude poslužena. Jedva da se iko zatekao na ulicama, i kralj je - kao i svake godine - rekao predsedniku vlade kako zaista moraju posvetiti više pažnje sirotinji u kraljevstvu.
Predsednik vlade je klimnuo glavom, znajući da će se ta tema uskoro ponovo zaboraviti, zatrpana svakodnevnom birokratskom praksom ispunjenom budžetskim pitanjima i razgovorima sa stranim gostima. Odjednom, začuli su muziku iz jedne od najsiromašnijih kuća.
Na kućerku su se daske toliko rasušile da su mogli da provire i vide šta se dešava u njoj. A ono što su ugledali bilo je zaista apsurdno: starac u invalidskim kolicima je plakao, mlada žena obrijane glave je plesala, a mladić tužnih očiju je lupao dairama i pevao jednu narodnu pesmu.
"Idem da vidim šta se dešava", rekao je kralj. Zakucao je na vrata. Muzika je prestala, a mladić prišao vratima. "Mi smo trgovci, tražimo prenoćište. Čuli smo muziku, videli smo da ste još budni, pa smo mislili da bismo mogli da prenoćimo tu."
"Možete da nađete prenoćište u hotelu u gradu. Mi vam, avaj, ne možemo pomoći. Uprkos muzici, ova kuća je puna tuge i patnje.""A možemo li znati zašto?" "Sve je to zbog mene." To je progovorio starac u invalidskim kolicima.
"Proveo sam život učeći sina kaligrafiji, tako da jednog dana može da se zaposli kao pisar u palati. Međutim, godine su prošle a nijedno radno mesto se nije ukazalo. I onda, prošle noći, usnio sam glupi san: došao mi je anđeo i rekao mi da kupim srebrni pehar jer će, kako je anđeo rekao, sam kralj doći kod mene u posetu. Piće iz tog pehara i daće mom sinu posao.
Čoveka čini njegova vera Anđeo je bio tako ubedljiv, da sam odlučio da ga poslušam. Kako nismo imali para, moja snaha je otišla na pijacu jutros i prodala kosu, pa smo mogli da kupimo taj pehar tamo. Njih dvoje sad daju sve od sebe da me oraspolože za Božić, pevaju i igraju, ali nema to svrhe."
Kralj ugleda srebrni pehar i zatraži da mu daju malo vode da utoli žeđ. A onda, pred odlazak, reče porodici: "A znate li, danas smo baš imali razgovor sa predsednikom vlade i on nam je rekao da će se sledeće nedelje objaviti oglas za posao pisara u palati."
Starac klimnu glavom, ne verujući baš u to što čuje i pozdravi se nemoćno sa strancima. Međutim, sutradan ujutru, kroz sve gradske ulice začula se kraljevska objava: "Palata traži novog pisara". Na dan prijema, soba u palati bila je puna ljudi spremnih da se takmiče za to traženo mesto. Predsednik vlade je ušao i rekao svima da pripreme papir i olovku.
"Tema vašeg rada je: Zašto jedan starac plače, žena obrijane glave pleše, a tužni mladić peva?" Kroz sobu se začuo žamor neverice. Niko nije umeo da napiše rad s takvom temom osim jednog mladića u pohabanoj odeći koji je sedeo u uglu. On se široko osmehnuo i počeo da piše.
Na Badnje veče, kralj je pozvao predsednika vlade da mu se pridruži u uobičajenoj zajedničkoj šetnji. Uživao je da gleda ukrašene ulice, ali pošto nije hteo da podanici troše previše novca samo da bi se ti ukrasi njemu dopali, obično su se njih dvojica maskirali u trgovce iz neke daleke zemlje.
Šetali su kroz centar grada, divili se svetiljkama, jelkama, svećama koje su gorele na pragovima, tezgama na kojima su se prodavali pokloni, kao i svim onim muškarcima, ženama i deci koji su žurili kući da dočekaju Božić za trpezama krcatim hranom.
Na povratku, prošli su kroz siromašniji kraj, gde je atmosfera bila drugačija. Nije bilo svetiljki, ni sveća, ni zamamnih mirisa hrane koja samo čeka da bude poslužena. Jedva da se iko zatekao na ulicama, i kralj je - kao i svake godine - rekao predsedniku vlade kako zaista moraju posvetiti više pažnje sirotinji u kraljevstvu.
Predsednik vlade je klimnuo glavom, znajući da će se ta tema uskoro ponovo zaboraviti, zatrpana svakodnevnom birokratskom praksom ispunjenom budžetskim pitanjima i razgovorima sa stranim gostima. Odjednom, začuli su muziku iz jedne od najsiromašnijih kuća.
Na kućerku su se daske toliko rasušile da su mogli da provire i vide šta se dešava u njoj. A ono što su ugledali bilo je zaista apsurdno: starac u invalidskim kolicima je plakao, mlada žena obrijane glave je plesala, a mladić tužnih očiju je lupao dairama i pevao jednu narodnu pesmu.
"Idem da vidim šta se dešava", rekao je kralj. Zakucao je na vrata. Muzika je prestala, a mladić prišao vratima. "Mi smo trgovci, tražimo prenoćište. Čuli smo muziku, videli smo da ste još budni, pa smo mislili da bismo mogli da prenoćimo tu."
"Možete da nađete prenoćište u hotelu u gradu. Mi vam, avaj, ne možemo pomoći. Uprkos muzici, ova kuća je puna tuge i patnje.""A možemo li znati zašto?" "Sve je to zbog mene." To je progovorio starac u invalidskim kolicima.
"Proveo sam život učeći sina kaligrafiji, tako da jednog dana može da se zaposli kao pisar u palati. Međutim, godine su prošle a nijedno radno mesto se nije ukazalo. I onda, prošle noći, usnio sam glupi san: došao mi je anđeo i rekao mi da kupim srebrni pehar jer će, kako je anđeo rekao, sam kralj doći kod mene u posetu. Piće iz tog pehara i daće mom sinu posao.
Čoveka čini njegova vera Anđeo je bio tako ubedljiv, da sam odlučio da ga poslušam. Kako nismo imali para, moja snaha je otišla na pijacu jutros i prodala kosu, pa smo mogli da kupimo taj pehar tamo. Njih dvoje sad daju sve od sebe da me oraspolože za Božić, pevaju i igraju, ali nema to svrhe."
Kralj ugleda srebrni pehar i zatraži da mu daju malo vode da utoli žeđ. A onda, pred odlazak, reče porodici: "A znate li, danas smo baš imali razgovor sa predsednikom vlade i on nam je rekao da će se sledeće nedelje objaviti oglas za posao pisara u palati."
Starac klimnu glavom, ne verujući baš u to što čuje i pozdravi se nemoćno sa strancima. Međutim, sutradan ujutru, kroz sve gradske ulice začula se kraljevska objava: "Palata traži novog pisara". Na dan prijema, soba u palati bila je puna ljudi spremnih da se takmiče za to traženo mesto. Predsednik vlade je ušao i rekao svima da pripreme papir i olovku.
"Tema vašeg rada je: Zašto jedan starac plače, žena obrijane glave pleše, a tužni mladić peva?" Kroz sobu se začuo žamor neverice. Niko nije umeo da napiše rad s takvom temom osim jednog mladića u pohabanoj odeći koji je sedeo u uglu. On se široko osmehnuo i počeo da piše.
KOMENTARI